Mi smo izmerili zemlju, sunce, zvezde, morske dubine; mi silazimo u ponore zemljine za zlatom; pronašli smo reke i gore na mesecu, pronalazimo nove zvezde i znamo velicinu njihovu; zatrpavam provalije, gradimo cudesne mašine; kako koji dan, sve novi i novi pronalasci. Što sve mi vec ne umemo! Što sve mi ne možemo! Ali nešto, i to najglavnije, ipak nam nedostaje. A što je to nešto, mi ni sami ne znamo. Mi smo kao malo dete: oseca da mu nije dobro, a zašto mu nije dobro - ne zna.
Nije nam dobro zato što znamo mnogo suvišnog, a ne znamo ono što nam je najpotrebnije: same sebe ne znamo. Ne znamo onoga ko u nama živi. Kad bismo znali i setili se onoga što živi u svakome od nas, život naš bio bi sasvim drukciji......covek pokušava da živi u knjizi za kuvanje, a zaboravio je da kuva hranu. On samo uci iz knjige kako treba spremati hranu, a gladan je citavo vrieme, umire u meduvremenu, a da i ne shvati da ne može živeti iz knjige. To je ono što se dogodilo: ljudi su potpuno zaboravili da duhovnost treba živeti. To je nešto što treba probaviti. To je nešto što treba da procirkuliše tvojom krvi, postane tvoja kost, tvoja prava srž. Nije dovoljno samo razmišljati o tome. Razmišljanje je najpogrešniji deo tvog bica. Ti treba da to apsorbuješ.Sve što štedim je izgubljeno, a sve što dajem je moje. Sve što sam dao, još je sa mnom, a sve što sam sakupljao je nestalo, otišlo." Istina, ti imaš samo ono što podieliš. Ljubav nije vlasništvo koje treba štedeti, ono je blistavo i miris koji se mora dieliti, a što više dieliš, toga više imaš; što manje daješ, manje i dobijaš. Što više dieliš to više i dobijaš, više se rada iz tvoje najdublje unutrašnjosti, to je beskonacno, više još više donosi. Pusti vodu sa izvora i još više ce nabujati. Ne pustiš li tu vodu, zatisneš li izvor, brzo ce postati jadan i nece još dugo vrelo delovati. Malo po malo ce izvor presahnuti, biti odsecen; a voda koja je u izvoru ce nestati, bice ustajala, prljava. Voda koja tece je sveža...ljubav koja se daje je sveža.
